"Стижемо у Београд привучени обећањима које смо дали сами себи, стижемо - ма шта се после догодило са нама; прелазимо преко велике мутне реке; стижемо пешке, возовима, камионима, на крововима теретних вагона и у прашњавим аутобусима; стижемо у нашу велику авантуру, знајући да ће нас Београд примити. Баш као што неки доброћудни рођак отвара врата своје куће и каже нам да се раскомотимо и "где чељад није бесна, ту кућа није тесна!", па како нам буде -  стижемо, дакле, знајући да ће нас ове улице на крају крајева примити, 

баш као и све оне пре нас што су долазили да потраже заштиту, срећу, кров над главом, посао, хлеб, име. Стижемо као безимени дошљаци са завежљајима пуним наречја нашег старог краја, потуцамо се и боримо, а онда, једнога дана, почињемо дарађамо рођене Београђане, оне који ће се ускоро смејати нашем акценту - дугоноге и дуговрате девојке мазног изговора и високе младиће, будуће кошаркаше... Рађамо сами себи корење у овом ветровитом граду, који је, најзад, постао наш!" 
Момо Капор

Волећи Београд, поштујемо његову прошлост, 
културу, дух и обичаје

Обратите пажњу на фасаду зграде на углу Таковске и Светогорске улице. Подигните поглед и пронађите, међу коринтским стубовима и античким киповима, главу свиње, у прочељу зграде, на почасном месту.
Фасада сликовито говори о духу Београђана - власник ове зграде, који се трговином свињама обогатио, није заборавио да се захвали животињама које су га учиниле оним што је био.

---