Прво осветљење Београда
(преузето са блога "Историјска читанка" професора историје Жељка Матића)
Осветљење на београдским улицама појавило се за потребе читања првог Хатишерифа, на Ташмајдану, 1830. године. Први фењери нестали су до 1946. године. Изостанак фењера у главној вароши Кнежевине Србије није узбуђивало градске власти јер је закључено да „поштен свет ионако ноћу спава“. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору.
Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу механџијама и кафеџијама да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.
Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Улогу модернизатора тада је преузео власник кафане „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Грађани су данима опседали кафану, опремљени нагарављеним стаклом да им, до тада невиђено, светло не би оштетило очи. Две године касније „чудо технике“ је уведено и у Народном позоришту и испред њега, на Позоришном тргу.
Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били уређени комунални проблеми. На основу свог извештаја, комисија је предложила и решењe за Београд. Комисија је одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.
Раправе су се наставиле, а јавност и политичари су се оштро поделили. Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. Победу су ипак однели присталице електричног осветљења и таква одлука је донешена 1891. године. Међутим, та одлука није значила и престанак противљења увођењу струје. Њени противници су сматрали да је донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“. Упркос свим противљенима, радови на увођењу електричног осветљена су окончани 1894. године.
Одлука о увођењу струје за јавну расвету у Београд је донета у време када су и највећи европски градови доносили сличне одлуке. У домаћинствима је струја у потпуности преовладала тек 20-их година XX века.
Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористичла за напад на власт.
ЛИТЕРАТУРА:
Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 118-129.
Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу механџијама и кафеџијама да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.
Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Улогу модернизатора тада је преузео власник кафане „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Грађани су данима опседали кафану, опремљени нагарављеним стаклом да им, до тада невиђено, светло не би оштетило очи. Две године касније „чудо технике“ је уведено и у Народном позоришту и испред њега, на Позоришном тргу.
Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били уређени комунални проблеми. На основу свог извештаја, комисија је предложила и решењe за Београд. Комисија је одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.
Раправе су се наставиле, а јавност и политичари су се оштро поделили. Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. Победу су ипак однели присталице електричног осветљења и таква одлука је донешена 1891. године. Међутим, та одлука није значила и престанак противљења увођењу струје. Њени противници су сматрали да је донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“. Упркос свим противљенима, радови на увођењу електричног осветљена су окончани 1894. године.
Одлука о увођењу струје за јавну расвету у Београд је донета у време када су и највећи европски градови доносили сличне одлуке. У домаћинствима је струја у потпуности преовладала тек 20-их година XX века.
Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористичла за напад на власт.
ЛИТЕРАТУРА:
Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 118-129.